Увод у теорије смеха: Кратак преглед теорија смеха од Платона до Пропа

Игор Перишић

Увод у теорије смеха: Кратак преглед теорија смеха од Платона до Пропа

Издавач:

Београд : Службени гласник;
2010

Ознаке:

ISBN 978-86-519-0483-0 (broš.)
COBISS.SR-ID 173080332
УДК 159.942.3(091)


Сажетак:

У првом делу расправа започиње од разматрања општих пропедеутичких питања на који начин књижевнотеоријски приступити смеху. Пошто је овај феномен предмет проучавања многих хуманистичких дисциплина, долази се до закључка да књижевна теорија мора бити интердисциплинарно удружена уколико хоће успешно да приђе овом проблему (1. поглавље). У другом поглављу пролази се кроз терминолошке недоумице које се пред истраживача постављају када хоће да приступи проблему смеха, да би се на крају изнело разграничење појма смех од сродних појмова: комично је тако квалитет предмета у уметничким формама; смешно је квалитет предмета у ’животу’; хотимична комика је име за предмет смеха у уметничким формама; нехотична комика је недостајуће име за предмет у ‘животним’ формама; хумор је смисао за комично у уметничким формама; духовитост је смисао за смешно у ‘животним формама’; смех би, на основу свега тога, био општи појам којим може да се обједини релација између предмета (хотимичне и нехотичне комике), квалитета предмета (комично и смешно) и реципирајућег субјекта који, путем нарочите способности (духовитост и смисао за хумор), производи или хумор или смех у ужем смислу (‘смех у ужем смислу’ је ознака за феномене смеха – ‘природне’ или несвесне – који нису уметнички). У трећем поглављу износи се једна од могућих типологија теорија смеха на основу које се врши припрема за критички дијахронијски преглед најзначајнијих мислилаца који су о смеху размишљали у традицији (4. поглавље): од Платона и Аристотела, преко римских теоретичара, средњовековних схватања о смеху и ренесансних погледа на овај феномен, стиже се до теоријских елаборација Блеза Паскала, Ренеа Декарта, Баруха де Спинозе, Томаса Хобза, Имануела Канта, Стендала, Артура Шопенхауера, Шарла Бодлера, Херберта Спенсера и Чарлса Дарвина, да би се овај дијахронијски дијалог завршио двадесетовековним мислиоцима који су смех теоретизовали: Анри Бергсон, Сигмунд Фројд, Луиђи Пирандело, Николај Хартман, Хелмут Плеснер, Михаил Бахтин, Умберто Еко и Владимир Проп.

Кључне речи: