Превод и критика

Александра Манчић

Превод и критика

Издавач:

Београд : Институт за књижевност и уметност;
2010

Ознаке:

ISBN 978-86-7095-159-4
Предметне одреднице Књижевно превођење
UDK 81'255.4
COBISS.SR-ID 174795276


Сажетак:

Како преводилац постаје уметник који посредује између култура и језика, моћан чинилац у мењању културе? Одговор на ово питање води у истраживања субјективности преводиоца, субјективности која долази у средиште пажње етике превођења и ширег филозофског сагледавања питања шта чини основу превођења уопште и сваког појединачног чина превођења. Полазећи од студија превођења, интердисциплинарног поља на којем се укрштају језичка и књижевна истраживања, истраживања културне историје, филозофије, антропологије, аутор подсећа на потребу за систематским изучавањем превођења које би показало како се у српској култури – и другим културама – развија не само преводна књижевност, него и мисао о превођењу, и како су преводи имали пресудну улогу у уобличавању књижевних система и развоју идеја у историји. Истраживање проблематике превођења у српској књижевности, последњих деценија све више издвајано из целовитог система знања о српској књижевности, сада фрагментарно приступа разматрањима појединачних писаца и њиховог преводилачког опуса, преводилаца као стваралаца, превода као елемента стварања књижевног канона. Таква истраживања, опет, указују на то да је превођење дубоко херменеутички чин. Подухватити се задатка преводиоца значи и бити свестан да се не могу исцрпети залихе значења текста, бити спреман да се ослушкује оно неизречено што хоће да води дијалог са нама, понудити преводилачки допринос неспоразуму од којег, рећи ће Шлајермахер, почиње интерпретација, тај „беочуг што повезује филозофију и историјску наукуˮ, у спором и мукотрпном процесу у којем се животи тумача и аутора стапају.

Кључне речи:

теорија превођења; књижевна критика; херменеутика; књижевни канон; књижевни преводилац