Kritika i metakritika. Prilozi za teoriju i istoriju srpske književne kritike
Igor Perišić
|
Izdavač:Beograd : Institut za književnost i umetnost; Oznake:ISBN 978-86-7095-204-1 |
Sažetak:
Svi ogledi iz ove knjige – ili njena poglavlja – imaju ambiciju da kritički revalorizuju široko shvaćenu književnu kritiku, ali ne u smislu sinteze, već, što i podnaslov kaže, kao prilozi za neku buduću teoriju i istoriju srpske književne kritike. Ali ne samo književne. Kako će se videti u ogledima, shvatanje književne kritike u njima je prošireno, u skladu sa savremenim nalogom za interdisciplinarnošću književnonaučnih proučavanja, tako da se smisao književne kritike razmatra u kontekstu ne samo književne teorije već i ostalih humanističkih disciplina. A to je već jedno metakritičko promišljanje, i zato je u naslovu kritici pridodat i termin metakritika, koji upravo mapira potrebu da se teorijski preosmisli i kontekstualizuje književnokritička praksa.
U prvom ogledu „Metakritika i/li književna teorija“, koji je inače poslednji nastao, osim što je napisan kao studija koja bi trebalo da objedini čitavu knjigu, sebi sam postavio zadatak da na opšteteorijskom planu pokušam da raščivijam termine, a samim tim delimično i probleme koji se u knjizi postavljaju. Na osnovu kratkog sumarnog pregleda osnovnih pojmova nauke o književnosti, dolazi se do preciznijih distinkcija nekih pojmova koji su se na metodološkom horizontu pojavili u poslednjih četrdesetak godina, na prvom mestu do definicije pojma metakritike. Pri tome se ispituje odnos metakritike prema književnoj teoriji i teoriji književnosti (razlika između ova dva termina veoma je važna i za definisanje same metakritike), da bi se naposletku na primerima pokazalo kako bi metakritika mogla da izgeda u konkretnoj kritičkoj praksi.
Sledi zatim studija „Estetička kritika i književna teorija“, u kojoj je i dalje akcenat rasprave na teorijskim problemima pri proučavanju srpske književne kritike. U njemu se odvija pokušaj da se književnoteorijski i književnoistorijski precizno pokaže kako se termin estetička kritika upotrebljavao u istoriji srpske književne kritike, da bi se na osnovu toga uspostavilo jasno određenje ovog pojma. Zatim se raspravlja kakav je odnos estetičke kritike i književne teorije, da bi se na koncu dao predlog koji bi se kritičari druge polovine dvadesetog veka mogli podvesti pod ovu tipološku odrednicu.
Treće poglavlje fokus rasprave premešta na istoriju, i teoriju istorije književne kritike, preko polemike sa nekim teorijskim i antiteorijskim stavovima iznetim u kapitalnoj Istoriji srpske književne kritike Predraga Palavestre. Pri svemu tome, vodi se računa da takva kritika ne preraste u nedobronamernu ekscentričnost, već da ponudi neke dopune, razjašnjenja, da ukaže na propuste, ali i da izloži određene sopstvene uvide koji bi mogli biti od koristi za dalja promišljanja istorije srpske književne kritike, naročito za period posle 1992. godine koji je u Palavestrinoj knjizi pre skiciran nego ozbiljno književnoistorijski obrađen.
U četvrtom ogledu, „Krivi toranj Save Damjanova“, akcenat je i dalje na istoriji, ali na jednoj alternativnijoj književnoj istoriji u odnosu na onu Palavestrinu. U prvom delu ovog ogleda ispituju se koristi od Save Damjanova za istoriju srpske književnosti, na osnovu čitanja njegovih izabranih kritičkih radova, koji su nedavno objavljeni pod zajedničkim naslovom Damjanov: Srpska književnost iskosa. Ili, metaforički rečeno, ističe se stabilna strana njegovog krivog tornja, koja se ogleda u tome da on svojim propitivalačkim i dekonstruktivnim književnoistorijskim radom zapravo, bez obzira koliko to na prvi pogled izgledalo antisistemski, sve vreme stvara jedan sistem koji toj književnosti i njenoj istoriji može da bude samo od pomoći. U drugom delu teksta ukazuje se na pukotine u građevini krivog tornja, uglavnom preko polemičkog plediranja za veće oslanjanje na književnu i kulturnu teoriju pri pisanju književne istorije.
Peto poglavlje pod naslovom „Četvrta ruka“ jeste – posle teoretizacija problema kritike i kritičkih osvrta na prethodna konkretna postignuća – moj prilog za istoriju savremene srpske književne kritike, jedna unekoliko subjektivna skica (jer je sa određenim planom izvršila redukciju autora i autorki koji će biti obrađeni) kako bi takva istorija mogla da izgleda. Ovaj panoramski pregled tzv. akademske kritike pisan je namenski za časopis Sarajevske sveske 2007. godine, kao kritički prikaz šta se novo pojavilo na književnoteorijskoj sceni u Srbiji u poslednjoj deceniji 20. i prvih sedam godina 21. veka. Tekst se može čitati i kao dopuna onoga što je Palavestra u svojoj Istoriji srpske književne kritike ostavio u nacrtu: u njemu se nalaze portreti nekih ‘akademskih’ kritičara i kritičarki kojih nema – po mom mišljenju nezasluženo – u Palavestrinoj knjizi.
Upravo je tadašnja teškoća definisanja šta se pod pojmom „akademska kritika“ podrazumeva uzrokovala da cela ova knjiga nastane, provocirajući da se teorijski promisli odnos kritike i metakritike, da se terminološki razbistre odnosi među raznim vrstama kritike, kao i njihove relacije prema književnoj teoriji i istoriji. Ujedno, pažljivi čitalac će možda otkriti i izvesno protivrečje između stavova iznetih u ovom tekstu i ostalih tekstova u knjizi koji su kasnije nastali. Pri izboru da li da metakritički obradim ovaj tekst od pre šest godina, da izvršim metakritičko preispitivanje sa samim sobom te da ga u zavisnosti od rezultata ove mentalne akcije izmenim i dopišem, ili da ga ostavim u nepromenjenom vidu, rešio sam, u skladu sa otvorenošću shvatanja metakritike, da ne ukidam sopstvene protivrečnosti (dodata je samo jedna faktografska fusnota), da ostavim da poneki zaključci u ovoj knjizi budu u unutrašnjem sukobu, kako bih implicitno osvedočio sopstvene metakritičke dileme. Da sam odlučio suprotno, u činu dopisivanja i menjanja teksta od pre šest godina uvek-već bi bilo i rada na mistifikaciji sopstvene dosledne teorijske biografije, a metakritika ne podrazumeva totalitarno savršenstvo doslednosti već transparentno svedočanstvo sopstvenih metodoloških i teorijskih aporija kao najproduktivniji plan daljeg života kritike.
U svakom slučaju, zajednička odlika ovih ogleda jeste metakritička dimenzija kritičkih promišljanja, u skladu sa onim kako se u prvoj studiji pojam metakritike definiše u dva smisla: kao opšte, teorijsko razmišljanje o problemima odnosa književne teorije, istorije i kritike, i kao pojedinačno metakritičko preispitivanje vlastitih kritičkih stanovišta o čemu se pripoveda i u samim tekstovima. U svim tekstovima dakle (da li laskam sebi?) postoji metakritička, propitivalačka dimenzija, još jedan sloj rasprave ispod ili iznad onog koji je glavna tema. Ipak, iako u samim tekstovima postoji metakritički sloj, ovaj alternativni predgovor je eksplicitni kratki metakritički dodatak, a potreba takvog dodatka svedoči da je metakritičko promišljanje možda uvek zapravo na početku, pošto mu se kraj naravno ne nazire, i da je njegova sudbina da bude uvek samo prilog za jednu utopijsku Veliku Teoriju ili verovatno protivrečnu celovitu metakritiku.
Ova knjiga dakle ne pretenduje na celovit pogled ni na teorijske probleme kritike, niti na istoriju savremene srpske književne kritike – što se i ‘priznaje’ onim „prilozima“ iz podnaslova – ona će zasigurno zahtevati dopune i razrade u budućnosti, ako bude ambicije (i ako se dođe do zaključka da bi takav poduhvat bio izvodljiv: i na osnovu teorijskih uvida o njegovoj ispisivosti i na osnovu preispitivanja fizičkih predispozicija tela koje bi tu misao trebalo da sprovede) da se napiše jedna više sintetička knjiga o savremenoj srpskoj (književnoj) kritici.
(Uvodna beleška)
