Uvod u teorije smeha: Kratak pregled teorija smeha od Platona do Propa
Igor Perišić
|
Izdavač:Beograd : Službeni glasnik; Oznake:ISBN 978-86-519-0483-0 (broš.) COBISS.SR-ID 173080332 УДК 159.942.3(091) |
Sažetak:
U prvom delu rasprava započinje od razmatranja opštih propedeutičkih pitanja na koji način književnoteorijski pristupiti smehu. Pošto je ovaj fenomen predmet proučavanja mnogih humanističkih disciplina, dolazi se do zaključka da književna teorija mora biti interdisciplinarno udružena ukoliko hoće uspešno da priđe ovom problemu (1. poglavlje). U drugom poglavlju prolazi se kroz terminološke nedoumice koje se pred istraživača postavljaju kada hoće da pristupi problemu smeha, da bi se na kraju iznelo razgraničenje pojma smeh od srodnih pojmova: komično je tako kvalitet predmeta u umetničkim formama; smešno je kvalitet predmeta u ’životu’; hotimična komika je ime za predmet smeha u umetničkim formama; nehotična komika je nedostajuće ime za predmet u ‘životnim’ formama; humor je smisao za komično u umetničkim formama; duhovitost je smisao za smešno u ‘životnim formama’; smeh bi, na osnovu svega toga, bio opšti pojam kojim može da se objedini relacija između predmeta (hotimične i nehotične komike), kvaliteta predmeta (komično i smešno) i recipirajućeg subjekta koji, putem naročite sposobnosti (duhovitost i smisao za humor), proizvodi ili humor ili smeh u užem smislu (‘smeh u užem smislu’ je oznaka za fenomene smeha – ‘prirodne’ ili nesvesne – koji nisu umetnički). U trećem poglavlju iznosi se jedna od mogućih tipologija teorija smeha na osnovu koje se vrši priprema za kritički dijahronijski pregled najznačajnijih mislilaca koji su o smehu razmišljali u tradiciji (4. poglavlje): od Platona i Aristotela, preko rimskih teoretičara, srednjovekovnih shvatanja o smehu i renesansnih pogleda na ovaj fenomen, stiže se do teorijskih elaboracija Bleza Paskala, Renea Dekarta, Baruha de Spinoze, Tomasa Hobza, Imanuela Kanta, Stendala, Artura Šopenhauera, Šarla Bodlera, Herberta Spensera i Čarlsa Darvina, da bi se ovaj dijahronijski dijalog završio dvadesetovekovnim misliocima koji su smeh teoretizovali: Anri Bergson, Sigmund Frojd, Luiđi Pirandelo, Nikolaj Hartman, Helmut Plesner, Mihail Bahtin, Umberto Eko i Vladimir Prop.
